Суб. дец 3rd, 2022

Људскост нам је посљедња шанса

Пише: Данијел Михић

Сурови, материјални свијет, у којем је новац главно, ако не и једино мјерило моћи, способности и успјеха, презрео је све духовне вриједности као бајковите, ваздушасте, нејестиве и неупотребљиве.

Пошто живимо у једној од три најгоре државе Европе (за боју медаље се хрвају још и Молдавија и Албанија) већина нашег становништва је потпуно окупирана грчевитим и пуким преживљавањем. Ипак, то није и не смије бити главни и вјечни разлог да се о загаслим духовним вриједностима ако ништа друго, онда барем понекад не размишља.

Наш живот се не смије свести само на радни логор, на затвор у којем свако животари у својој ћелији. 

Наше народно, вишевијековно искуство обилује несрећама, неправдама, траумама, лажним месијама, шверцер-патриотама, те је већина људи дошла до закључка да овдје не може бити боље па или иде у иностранство или прихата овдје прљаве игре, које за мало пара и ћара, узимају много сна и дара или просто се повлачи у себе, у неку врсту „функционалне депресије“, у којој са напором живи и ради, али са ниским квалитетом психофизичког здравља и живота.

То може да се промијени.

Промјена креће „из главе“, од одлуке да се жели више од живота, од себе, за себе и за друге. Човјек као друштвено биће има потребу интеракције са другим људима и што би психолози рекли „интеграције у друштво“. У реду, друштво нам је затровано, хара незнање, зловоља, завист, пакост, иживљавање комплексаша, глувоћа надлежних, немушност просвјетних и културних радника, који углавном гледају своју плату или пројекат, нема визије или се исмијава као и било која активност која у року мјесец дана не доноси новац, али то не смије бити разлог за добровољну и колективну масовну сахрану комплетног, живог народа. 

Сваки човјек има потенцијал и за добро, а не само за зло, како нам то већ медији представљају наш народ или човјечанство уопште. Племените идеје и добре вијести нису „тражена роба“, али квантитет не треба да нам буде икакво, а не само једино мјерило нечијег живота и дјела. Одзвијерити се, престати бити опседнут тиме шта ће о нама неко помислити или рећи, устабилити се и сазријети као личност, то није лако, нити је курс од пар мјесеци или пар прочитаних приручника популарне психологије, то је низ животних одлука и непрестаних борби за сваку здраву мисао, ријеч и дјело.

Прва и посљедња одлука за промјене гласи: „Желим да будем слободно људско биће“.

Ослобођен од лоше прошлости, неизвјесне будућности, очекивања Курте и Мурте, наметнуте мржње и утрљаних страхова, одлучити постати и остати човјек, јер то једино истински ослобађа и даје смисао и унутрашње сидро које нас може спасити од депресије и (ауто)деструкције. Људскост отвара врата. Људскост пробија планине и гради мостове. Нељудскост све разара, затвара, крши и затрпава док човјек не постане загађено острво. Људскост је бесплатна, нема нико изговор по том питању. За своју људскост или нељудскост свако ће засебно одговарати пред собом, људима, а можда и на важнијим инстанцама правде. Ту нема колективне одговорности. Сви они други ће некоме другоме подносити рачуне и већ их увелико подносе, а на осталима је да извуку поуке.

Људскост је наш огромни неискориштени ресурс и наша посљедња шанса. 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *