Феминизам као друштвена патологија

Пише: Љубиша Маленица

На измаку друге деценије двадесет првога вијека, можемо без сумње тврдити, узевши  у обзир све важније елементе друштвеног живота, да су жене постигле равноправан статус са мушкарцима. Штавише, у неким случајевима жене се могу оправдано сматрати привилегованијим слојем. 

Према истраживању Соње Стар, мушкарци обично издржавају 63% теже казне него ли жене које су починиле исти прекршај. Анализом из Сједињених Држава је утврђено да је опасност од смрти на радном мјесту десет пута већа за мушкарце него ли за жене. Према извјештају Ендрјуа Кнештаута из 1994. тада запосленог у Канцеларији за сигурност, здравље и радне услове, „жене су изложене мањем ризику од смрти на послу јер заузимају веома мало радних мјеста у најопаснијим групама занимања.“

Напомене ради, статистика коју је аутор користио везана је за Сједињене Америчке Државе но с обзиром да је феминизам као патолошки процес најупечатљивији унутар САД-а и других земаља Запада, представљене цифре су од користи као показатељ утицаја феминистичких представа на обликовање реакција друштва и друштвених инститицуја. 

Жене су далеко привилегованије него ли мушкарци по питању стицања скрбништа над дјецом у току бракоразводних парница. Према статистикама из америчких извора, унутар САД-е, чак у деведесет процената случајева, жена је та која стекне право скрбништва над дјецом. Штавише, у погледу посљедица бракоразводне парнице, жене су далеко привилегованије него ли мушкарци.

Случајеви наведени изнад су само неки од примјера у којима је привилегованост жена у односу на мушкарце више него очигледна. Неко би могао истаћи да постоји логичан и оправдан разлог за овакво стање ствари, што није немогуће, но пратећи овакво размишљање долазимо до закључка да такође постоји логично и оправдано објашњење за „привилегованост“ мушкараца у одређеним друштвеним сферама, што представља, ако је вјеровати заговорницима феминизма, суштински проблем. 

Ако, за сада, занемаримо случајеве женске привилегије те изнова истакнемо чињеницу да у очима законског система, у значајном дијелу свијета, жена ужива иста права као и мушкарац, логично је запитати се која је сврха даљег постојања феминизма. Сви велики циљеви су остварени. Жене имају право да раде, да учествују у друштвеном и политичком животу, имају право да гласају и буду биране, могу да започињу и развијају сопствене пословне идеје. Штавише, без икаквог страха од законских санкција, жене могу да убију сопствено нерођено дјете ако се испостави да им је трудноћа, из овога или онога разлога, сметња.

Са одређеном дозом сарказма можемо запазити да су жене стекле право на самостално одлучивање, без икаквог утицаја очева, о животу и смрти будућих генерација, но представници феминистичких организација се и даље понашају као да су женама ускраћена основна права, давно им подарена.

За потребе овога текста, а у складу са самим насловом рада, на почетку је неопходно извршити дефинисање термина феминизам и друштвена патологија.

Феминизам није увијек имао карактеристике присутне данас. Обично се говори о четири таласа феминизма који су се, временски гледано, протезали од педестих година деветнаестог па све до друге деценије двадесет првог вијека.  Први талас феминизма, ограничен на 19. и почетак 20. вијека, односио се на покрете који су се борили за гласачко право жена. Други талас, обиљежен захтјевима за правном и друштвеном једнакошћу те сексуалном револуцијом, захватио је значајан дио шездесетих година двадесет вијека. Деведесет године прошлог вијека биле су, између осталог, обиљежене трећим таласом феминизма док је четврти талас, од 2012. године, био окарактерисан опсежном употребом друштвених мрежа и наводном борбом против „насиља над женама, културе силовања и сексуалних напада“.

За потребе идеолошке конзумације, феминизам се дефинише као покрет за равноправност полова, односно теорија политичке, економске и друштвене једнакости полова. Саставни дио феминистичког наратива чини идеја да су кроз историју жене биле тлачене од стране мушкараца у оквиру друштва које се жигоше називом патријархално те се посматра као суштински лош облик друштвеног организовања, без искупљујућих квалитета.

Дефиниција феминизма наглашава политичку, економску и друштвену димензију женске борбе за равноправност. У 2020. години нити једна од три споменуте области није ван дохвата жена. У свакој од њих постоје жене које су се ту нашле или путем сопственог рада и талента или пак путем корупције и непотизма. 

Жене, с обзиром да припадају категорији грађана, пред законом имају иста права као и мушкарци. У неким државама, с обзиром на своју специфичну биологију, остварују повластице које су мушкарцима недоступне, као што је раније истакнуто. У свјетлу ових чињеница, које су неоспорне, испоставља се да је сврха феминизма данас гола борба за моћ.

Карактеристике савременог феминизма јесу отклон од објективног сагледавања стварности, агресивни напади на тренутне структуре друштва, демонизација мушкарца као категорије те разарајући ефекат на способност одређеног друштва да само себе обнавља, како у чисто биолошком смислу, тако и у културном те националном.

С друге стране, друштвена патологија се обично може двоструко схватити, као истоимена научна дисциплина или пак као негативни друштвени феномен.

Један од најпознатијих електронских рјечника на енглеском језику, Мирјам-Вебстер, дефинише друштвену патологију као „проучавање друштвених проблема (као што су криминалитет или алкохолизам) које их посматра као болести друштвеног организма“. У сличном маниру највећа електронска енциклопедија Википедија дефинише овај феномен. Чланак посвећен социјалној патологији је дефинише „у најширем смислу као науку о комплексу чињеница везаних за поремећаје који су социјално условљени, штетни, неприхватљиви и непожељни.“

Дефиниције које се односе на саму природу феномена карактеришу друштвену патологију као „друштвене факторе, попут сиромаштва, старости или криминалитета, који теже да повећају друштвену дезорганизацију те спречавају прилагођавање појединца.“ 

Феномен прилагођавања појединца се у оквиру социолошких наука објашњава као процес „привикавања појединца на услове унутар његове или њене породице и друштвене заједнице, посебно у оквиру друштвених интеракција са особама са којима је редован лични контакт неопходан“.

У књизи под насловом „Социјална патологија као трагични вид људске егзистенције“ професор Бранко Милосављевић дефинише социјално-патолошке појаве као феномене „који својом манифестацијом у виду агресије криминалног и суицидалног типа, токсикоманија и социјалних изопачености, негативно утичу на живот, стања, и развојне могућности појединца, малих и великих социјалних група“.

Као што се може уочити из дефиниција наведених изнад, постоје одређене карактеристике заједничке свим њима. Без обзира да ли говоримо о дефиницији саме науке или пак феномена, свака од понуђених дефиниција препознаје постојање одређеног друштвеног процеса унутар заједнице те истиче његов негативан утицај на степен кохезије и организованости дотичног друштва, те могућности развоја појединаца унутар истога. 

Ако прихватимо ову синтезу и дефиниције из којих је синтеза произашла, феминизам, каквим га познајемо данас, можемо сврстати у категорију друштвених патологија. 

С обзиром на његову природу, није могуће феминизам не посматрати као друштвени процес. Овај процес, поред тога што је његова смисао упитна у 2020. години, је подстицан средствима која дегенеративно утичу на унутрашњу стабилност одређене друштвене заједнице. У дотична средства спада специфичан облик историјске ревизије, нарушавање законских принципа и друштвених норми, заснивање аргументације на лажним премисама, те једнострано посматрање патолошких феномена као што је, на примјер, насиље у породици.

Једна од основних тврдњи феминизма, на којој почива и оправдање за читав покрет, јесте историјска потлаченост жена од стране мушкараца. Заговорници феминизма ову потлаченост препознају у већини сфера друштвене активности. Почевши од политике, преко законодавства, војне вјештине, умјетности, науке па све до економије и религије, људска историја за феминисте је историја активних напора мушкараца на потчињавању жена и онемогућавању њиховог пуног развоја. 

Према ријечима Сузан Џејмс, једне од истакнутих феминиста претходнога вијека, феминистички покрет је „заснован на увјерењу да су жене потлачене или у неповољнијем положају у поређењу са мушкарцима, те да је њихово тлачење на неки начин нелегитимно или неоправдано.“ 

На дјелу видимо својеврсни историјски ревизионизам настао као резултат примјене савремених друштвених представа о улози и статусу жене, ретроактивно, на укупно трајање људске цивилизације. Читав ток људске историје се посматра и тумачи кроз дихотомију мушкарац-жена гдје се негативне конотације насилника без резерве приписују мушком сполу, док жена постаје жртва, без могућности да свој положај промијени. 

Када се посматра феминистичко схватање историје стиче се утисак да разматрамо својеврсну теорију завјере у оквиру које се претпоставља да је мушка популација одређеног друштва активно радила на онемогућавању жена у њиховом остваривању као појединаца. Да би се дала додатна тежина овоме наративу наговјештава се да су жене, без обзира на временски период о којем се говори, биле способно да учине много више него што јесу, само да није било „патријархалног тлачења“ од стране мушкараца.

Овакав приступ историји занемарује велики број чинилаца који су утицали на обликовање људских друштава те ствара изузетно извитоперену слику историје и односа полова у различитим периодима. За потребе овога текста, ми ћемо се осврнути на два фактора који, међусобно повезани, пружају бољи увид у разлоге за природу историје каквом је познајемо. Први од ових фактор јесте оно што се у природним наукама назива сексуалним диморфизмом, док други фактор обухвата скуп природних феномена, у глобалном смислу, који су утицали на развој људских заједница и социјалних околности истовремено остајући ван људског утицаја.

Сексуални диморфизам, најпростије дефинисано, представља разлике између мужијака и женке исте врсте у боји, величини, облику и тјелесној структури, које су узроковане насљеђивањем једног од два полна шаблона присутна унутар генетског кода. У оквиру људске врсте, овај тип диморфизма најлакше се уочава када се пореде физичке карактеристике мушког и женског тијела. Научни рад објављен почетком ове године, чија тема се бави сексуалним диморфизмом у структури људских руку истиче да „слично напредним приматима, мушкарци се често упуштају у борбу која може бити веома опасна или смртоносна. Нагласак на борбени капацитет мушкараца је довео до сличнога сексуалног диморфизма као код осталих високих примата: мушкарци имају 41% више тјелесне масе лишене масноће, 75% више мишићне масе у рукама те, посљедично, имају 90% више тјелесне снаге у горњој половини тијела него ли жене, при чему имају 50% више укупне мишићне масе те 65% више мишићне снаге у ногама.“

Често се уз сексуални диморфизам, као биолошку реалност, везује појам биолошког детерминизма, као његова логична тековина. Заговорници биолошки детерминизма сматрају да је укупно људско понашање урођено те да је одређено генима, величином мозга те другим биолошким карактеристикама. Дотична теорија је својевремено била критикована због одређених закључака који су ишли у прилог расизму, након чега се нашла под ударом тезе да су заправо култура, те други друштвени феномени, стварни извори људског понашања. 

Данас је више него јасно да биолошки детерминизам има утицаја на понашање жена и мушкараца те да се не може одбацити као теорија без основа. Штавише, истраживање из 2017. спроведено у Шведској, престоници прогресивизма и либерализма, је открило да приликом уписа у средње школе, Швеђани бирају она занимања која су у складу са традиционални схватањима улоге њиховога пола. Без обзира на идеолошке потребе феминизма, биолошки детерминизам остаје један од битних фактора приликом избора професије, те приликом понашања у оквиру друштвене заједнице.

Када прихватимо чињенично стање описано путем сексуалног диморфизма и биолошког детерминизма, са вишим степеном разумјевања можемо посматрати ток историје и схватити улоге које су полови играли у датом периоду. Наиме, када узмемо у обзир до сада познату историју људских цивилизација, један од првих закључака који се намеће, са пуним правом, јесте бруталност присутна у међусобним односима између различитих друштава. Од свога почетка, историја човјечанства је обиљежена биткама, ратовима, поробљавањем те убијањем што мањих што већих група људи, при чему треба истаћи да нити једном од историјских периода није био стран геноцид као феномен. Довољно је погледати сукобе који су изградили велике империје прошлости, почевши од Римског царства па све до Британске империје, како би се пронашли историјски моменти окарактерисани високим степеном суровости и недостатком људскости, каквом је ми разумијемо данас. Уништење Картагине, пад Константинопоља, освајање Багдада од стране Монгола, њемачка офанзива на исток само су неки од примјера људске бруталности према људима другачијим од себе.

Чак и прије него ли је наша врста започела развој својих разноликих цивилизација, потреба за физичким напором који је више погодовао мушкарцима него ли женама била је присутна у облику борбе са другим примитивним племенима те лова дивљих животиња за потребе опстанка заједнице. Жене, као физички слабије те она половина врсте која пролази кроз трудноћу, биле су далеко мање погодне за ловачке експедиције или сурову блиску борбу каквом је било окарактерисано ратовање током већег дијела људске историје. 

Брутална стварност људског постојања те неопходност борбе за опстанак, прво племена, а потом града-државе, царства или нације захтјевала је ослањање, у првом реду, на голу силу. Чак и у случајевима развитка високих цивилизација, неопходност борбе за очување стеченог била је јасна и стална. Германске варваре није заустављао високи степен римске културе и умјетности, већ гола сила римских легија. 

Као изузетак од овога историјског тока, иако се с времена на вријеме изнова појављивала бруталност ранијих вијекова, истичу се деветнаести и двадесети вијек. Током ове двије стотине година, различити процеси су утицали на обликовање својеврсне глобалне људске заједнице, при чему је један од најутицајнијих међу њима свакако било постепено формулисање правних норми којима би се водило читаво човјечанство у унутрашњој интеракцији, како на степену појединца тако и на степену националне државе те наднационалних супраструктура. За разлику од десетога вијека, данас је незамисливо да становништво Скандинавије пљачка обале британских острва користећи се својом поморском силом. 

Идеолози феминизма користе сваку прилику да истакну како су се жене избориле за своја права, но оно што превиђају, случајно или намјерно, јесте чињеница да су околности невезане за настојања првих феминиста, погодовале развоју правних норми које се односе не само на жене, већ и дјецу те обухватају бројна друга друштвена питања. 

Феминистички приказ историје као потчињености жена мушкарацима је изузетно плитак и за потребе своје идеолошке конструкције занемарију како читав низ других односа унутар различитих историјских заједница тако и дуги списак жена које су се кроз историју истакле у различитим улогама од друштвеног значаја. Постоји више назнака да је, кроз историју, однос мушкараца и жена почивао на комплементарности њихових улога него ли на наводној потлачености. Ако је већ неопходно историју посматрати као однос потлаченог и тлачитеља, далеко ближе стварности је постојање привилегованости на основу класе, него ли пола. Без обзира на пол, бити члан елите значило је, и још увијек значи, бити привилегован у односу на остатак друштва. 

Наводна историјска неправда се у оквиру савременог друштва користи као пригодан изговор за нарушавање основних правних механизама, самих закона, те неписаних друштвених норми. 

Један од најочитијих примјера злоупотребе законских правила како би се привилеговале жене у корист мушкараца јесте кампања #ЈаТакође (#MeToo). Наиме, током 2017. Харви Вајнштајн, бивши амерички продуцент, оптужен је за низ сексуалних напада што је довело до његовог хапшења те осуђивања на 23 године затвора. Током медијске драме која је пратила овај случај, скраћеница #MeToo је постала изузетно популарна на америчкој друштвеној мрежи Твитер, те се ускоро почео јављати све већи број жена које су описивале сопствена искуства са сексуалним напаствовањима. Недуго потом, широм свијета почеле су да се појављују оптужбе против мушкараца на високим положајима, што је довело до тога да значајан број њих изгуби посао и углед који су уживали раније. Овај феномен је стекао назив „Харви Вајнштајн ефекат“.

Нема сумње да се сви можемо сложити око темељне погрешности силовања и других облика сексуалног напаствовања. Силовање се, као напад на личност жене, негативно схватало чак и у антици те средњовјековном периоду. Настојање људских заједница да заштите своје женске чланове од физичког и сексуалног насиља није упитно, но са појавом #MeToo покрета дјелимично је постало упитно шта представља сексуално напаствовање, па чак и шта се дефинише као силовање. 

Након што је 2018. #МеТоо покрет доживио врхунац, група научника са универзитета у Хјустону провела је истраживање о његовим евентуалним негативним посљедицама. Према наводима Харвард Бизнис Ревјуа, стручњаци су „првенствено настојали да утврде да ли мушкарци и жене другачије схватају шта чини сексуално злостављање.“ 

Овакво стање упућује на постојање одређеног простора недефинисаности када се говори о сексуалном напаствовању, односно о томе шта је заправо сексуално напаствовање и чиме се оно карактерише као друштвени феномен. Ношени моментом #МеТоо покрета, феминисти су дотични простор недефинисаност радикализовали и посљедично, довели до нарушавања правних норми, истовремено постижући ефекат привилеговања и инфантилизације жена.

Наиме, током предсједничког мандата Барака Обаме, факултети широм Сједињених Држава су, под утицајем феминистичких теорија, извршили измјене унутрашњих правних прописа који су регулисали случајеве сексуалног злостављања, учинивши их далеко више наклољенијим особама које се представе као жртве сексуалног напаствовања.

На резултате овакве одлуке није било потребно дуго чекати. У септембру 2013. године двоје студената Окцидентал факултета из Лос Анђелеса су, након ноћи окарактерисане претјераним уносом алкохола, имали интиман однос. Седам дана послије, младић је оптужен за силовање од стране дјевојке са којом је провео ноћ. Без обзира на чињеницу да су бројни свједоци потврдили значајан степен присности и интеракције између особа у питању, Луис Маклеод, је након три мјесеца обавјештен да је избачен са факултета због силовања. 

Приликом истраге, дјевојка, чији идентитет је држан у тајности због сигурности, је истакла да се уопште не сјећа интимног контакта, упркос чињеници да су истражитељи на њеном телефону пронашли поруке из којих се јасно види да је у значајној мјери била свијесна ситуације у коју се упуштала. Иако су обоје били под значајним утицајем алкохола, те су обоје, колико је то било могуће у њиховом стању, својевољно ступили у интимни однос, једино је Маклеод у овоме случају сносио посљедице. Као што је сам декан Оцидентал факултета признао „приликом хетеросексуалног односа, мушкарац је тај који мора да добије сагласност и који сноси кривицу у случају када су обоје под утицајем алкохола“.

Изјава највишег функционера факултета очигледно је разведена од здравог разума с обзиром да третира жене као потпуно лишене одговорности за сопствено понашање, но случајеви као овај нису никаква непознаница америчким универзитетима. Током 2014. амерички медији су са пажњом пратили оптужбу за групно силовање студентице универзитета у Вирџинији од стране више њених колега. Прије дешавања на универзитету у Вирџинији, током 2006. и 2007. медији су пратили случај тројице студената Дјук универзитета који су такође били оптужени за групно силовање. У оба случаја се испоставило да су оптужени били невини.

Један од разлога који објашњава овакво понашање јесте осјећај стида, који је, према заједничком истраживању научника из Скандинавије и Сједињених Држава, много више присутан код жена него ли код мушкараца када се говори о упуштању у необавезни и краткорочни сексуални однос. Забринутост, одвратност, притисак, сексуална гратификација, сексуална способност партнера те преузимање иницијативе представљају скуп од шест фактора који су праћени током истраживања. Резултати су показали да је сваки од фактора имао значајно већи утицај на осјећај стида код жена него ли код мушкараца. Резултати истраживања из 2012. године, спроведеног од стране универзитета у Калифорнији, су показали да жене осјећају већи степен стида, односно кајања, након једнорочног интимног односа, услијед специфичне природе жене, проистекле из еволуције. Наиме, претпоставке које су водиле истраживање, потврђене истим, истичу „да су жене, према хиптези 1, еволуирале тако да се кају због погрешних сексуалних поступака, што им је помогло да избјегну репродуктивне трошкове, док су мушкарци, према хипотези 2, еволуирали тако да се кају због погрешних сексуалних поступака, што им је помогло да не пропуштају прилике за  репродукцију“.   

Ако се водимо логиком споменутог истраживања, које јесте у складу са принципима биолошког детерминизма и диморфизма, није тешко уочити да сексуални промискуитет представља, по више основа, понашање које се негативно одражава на жене. Чињенице да су полови различити, да мушкарци желе честе репродуктивне односе, те да, с обзиром на могућност трудноће, краткорочни интимни однос може далеко више утицати на жене, нису никаква новина. И без савремене науке, различите културе широм Земље и у различитим временским периодима су биле свјесне ових законитости и прихватале су их као природну датост. 

Циљ друштвених институција које су се развиле као одговор на ове природне склоности човјека није био да се дотичне тенденције уклоне или сузбију већ да се интегришу у сложену структуру људске заједнице како би се, колико је то било реално, умањиле негативне те оснажиле позитивне посљедице дотичног понашања. Институција брака је управо таква институција, кроз коју се истовремено постиже задовољавање потреба како појединаца, тако и друштвене групе. Кроз брак и са њим уско везану институцију породице, заједница осигурава сопствену биолошку и културну обнову, док мушкарци и жене осигуравају себи потомство, при чему жене стичу сигурно окружење унутар којег неће морати саме сносити све тегобе које се везују уз подизање дјеце.

Када се узме у обзир могућност трудноће, могућност заразе неком од бројних сполно преносивих болести, развоја неког другог обољења те утицаја на психолошко здравље жене, повишен осјећај стида и кајања код жена, након упуштања у активност чија основна и једина сврха јесте тренутно задовољство, је природан и разумљив осјећај. 

  Као илустративан примјер може послужити анонимно писмо уредништву лондонског Гардијана из 2008. године које садржи исповјед женске особе чија младост је била испуњена краткорочним интимним односима са различитим мушкарцима. Једна од посљедица оваквога понашања била је развој предтуморног стања цервикалне интраепиталне неоплазије. Дио писма посвећен њеном тренутном животу истиче да „само моје пријатељице (мој супруг сигурно не) у потпуности знају детаље моје сексуалне историје“ што јасно указује на присутност стида и кајања због ранијег понашања, те јасно схватање да би истина имала веома непожељне посљедице по њен тренутни живот. С обзиром на анонимност текста, постојање ове особе може бити доведено у питање, но посљедице њенога понашања су стварне могућност. 

Феминистичка идеологија, која је деценијама подстицала такозвану сексуалну револуцију, нападала установу породице као негативну творевину „патријархалног“ уређења, те чин сексуалне интимности сводила на пуко задовољавање физичке потребе, се без сумње може окарактерисати као кривац за тренутно стање жена. Под изговором слободе, феминистичка идеологија је заговарала аутодеструктивно понашање жена. Савремене жене, вођене принципима феминизма, неминовно се пронађу заробљене између Сциле сопствене женствености и Харибде феминистичке представе онога шта би жена требала бити.

Једна од првобитних женских парола била је везана уз могућност запошљавања жена те наводног „ослобађања“ женске популације од живота проведеног у кухињи. Један од најупечатљивијих резултата уласка жена на тржиште рада, у значајној мјери парадоксалан, јесте статистички потврђен феномен опадања осјећаја среће и задовољства унутар женске популације. 

Наиме, према истраживању Џастина Вулферса и Бетси Стивенсон, из 2009. године тренд опадања осјећаја среће међу женском популацијом у Сједињеним Државама траје већ 45 година. Двоје стручњака истичу да „мјерења субјективног схватања среће упућује на закључак да је степен женске среће опао како у апсолутном смислу, тако и у поређењу са степеном среће код мушкараца. Парадокс опадајућег осјећаја среће код жена је препознат у различитим групама података, мјерењима субјективног осјећаја среће, и свеприсутан је у различитим демографским групама унутар свих индустријализованих земаља. Релативни пад осјећаја среће код жена је умањио полне разлике у овоме погледу у односу на 1970. када су обично жене пријављивале већи степен осјећаја среће него ли мушкарци“.

Током 2017. године, појавило се ново истраживање са сличном тематиком, спроведено од стране Адама Козарина и Рубије Валенте. За разлику од ранијег рада, Козарин и Валентова су истраживали однос задовољства животом између жена које су изабрале каријеру те оних које су се одлучиле да постану домаћице. Спроведеним истраживањем је утврђено „да су жене, до недавно, биле сретније као домаћице или са повременим запослењем, посебно оне које су старије, удате, са дјецом, које живе у предграђима и мањим заједницама, те које су средња или виша класа. Утицај улоге домаћице на субјективни осјећај задовољства кретао се у распон од благог до умјереног, што је представљало једну трећину до једну четвртину утицаја незапослености. Стога се може сматрати да је један од могућих разлога за опадање просјечне среће код жена повећано учешће у контигенту радно активног становништва“.

Стиче се утисак да, из перспективе феминисткичке идеологије, жена може себе остварити једино када постане слична мушкарцу. Еманципација жене, ако пратимо феминистичку логику, је подразумјевала истицање негативних особина, које су раније у већини случајева биле приписиване мушкарцима. Неумјереност у алкохолу, сексуални промискуитет, одавање опојним супстанцама, те насилно понашање, кроз призму феминизма, су постале карактеристике кључне у остварењу наводног женског ослобађања од опресивних притисака и очекивања наметнутих од стране шире друштвене заједнице. Ови друштвених притисци и очекивања су, без изузетка, били дефинисани као негативни. 

Стални нагласак на постизању полне равнопоравности, која се у оквиру феминизма чита као 50-50 заступљеност у свакој сфери друштвеног дјеловања, представља негативан фактор у друштвеном развој без обзира на привидну исправност. Јасна и неупитна је чињеница да се половична заступљеност жена у свакој могућој области може постићи искључиво вјештачким путем и средствима присиле, која су у већини случајева монопол државе. 

Правне норме једне државе се обично мјењају како би се овоме процесу дао привид легитимности. Као један од илустративних примјера из нашег окружења може послужити конкурс Министарства унутрашњих послова Републике Српске са почетка године за упис 300 кадета на Полицијску академију, при чему је 20 мјеста било резервисано за жене. Без обзира на резултате тестова, након попуњавања мушког контигента, остатак мјеста је морао припасти женским кандидатима, у чему и лежи проблем. Принцип меритократије постајте прва жртва феминистичког тумачења принципа равноправности.

У оквиру савремених правних норми жене су оствариле право на једнаку заступљеност пред законом те на једнаке могућности како приликом образовања, тако и запошљавања те приликом активности у осталим сферама људског дјеловања. Све што превазилази ова два принципа доводи у питање општу стабилност друштва. Као што смо истакли на почетку текста, принцип једнакости пред законом је већ нарушен у одређеним областима што је довело до привилегованог положаја жена.

С обзиром на његову патолошку природу, са идеологијом феминизма каква је она данас није могуће водити расправу нити постићи компромис којим би се феминистичке идеје уклопиле унутар друштвеног ткива без наношења трајне штете или пак подстицања драстичне негативне трансформације друштвене заједнице. Илустративан примјер у овом погледу јесте феномен породичног насиља. Довољно је послушати представника феминизма када говори о датој теми те погледати различите рекламне кампање настале у оквирима феминистичких невладиних организација како би се стекао јасан утисак да су жене увијек недужне жртве док су мушкарци увијек насилници. 

Као и у случају сексуалног напаствовања, дефиниција насиља у породици се настоји расплинути како би се могао обухватити што већи број могућих ситуација које би се потом дефинисале као породично насиље, без обзира јесу ли то или не. Довести утврђени наратив о мушкарцима као извору насиља у породици у питање је незамисливо те су феминисти стога и незаинтересовани за упуштање у расправу на ову тему, посебно када се узме у обзир да истраживања из ове области те стручна литература приказују далеко другачију слику.

Према истраживању објављеном 2010. године, чија тежина лежи у чињеници да је засновано на прегледу већег броја научних радова који се баве тематиком насиља у породици или интимној вези гдје су жене одговорне за физичке насртаје, далеко је више жена које се упуштају у физичко насиље према својим партнерима него ли што стерилизована феминистичка слика приказује.  

Сажетак истраживања истиче између осталог, да „уопштено гледано, жене и мушкарци у истој мјери учествују у физичкој и психолошкој агресији, иако доказу указују да је већа заступљеност мушких особа у случајевима силовања, присилне контроле те ухођења…жене и мушкарци су подједнако склони започињању физичког насиља у вези када се говори о мање озбиљном „ситуационом насиљу парова“.

Споменуто истраживање не мјења тренутни друштвени консензус по питању који од полова има веће учешће у случајевима насиља у породици, но истовремено пружа увид у далеко комплекснију стварност ове друштвене појаве. Жене сносе дио одговорности када се говори о починиоцима насиља у породици, без обзира колико то могло звучати политички некоректно. Разлози за овакво понашање женских особа су бројни, почевши од трауме доживљене током дјетињства или искустава из ранијих веза, преко самоодбране, па све до страха, но чињеница остаје да жене као агресори у вези нису спорадична појава и упућује на постојање дубљих друштвено-психолошких проблема који ће наставити да метастазирају ако се феномен насиља у породици настави посматрати кроз искривљену и идеолошки обојену визуру феминизма.

Нешто скорији преглед научне грађе везане за насилно понашање жена унутар интимних веза, из 2012. године, настао на основу научних радова који обухватају период од тренутног десетљећа па све до осамдесетих година прошлога вијека, упућује на закључак да су жене подједнако, у неким околностима чак и више, склоне физичком насиљу према мужевима и партнерима него ли мушкарци. Укупан број испитаника свих радова који су били укључени у истраживање износи више од 370.000 особа.

На почетку текста дефинисали смо друштвену патологију као друштвене факторе који теже да повећају друштвену дезорганизацију те спријечавају прилагођавање појединца. Прихватање феминистичке идеологије, као што се може уочити из ранијег текста, повећава дотичну дезорганизацију кроз процес претварања мушкараца и жена у сукобљене елементе друштва, насупрот њиховој природној комплементарности. Ако прихватимо да феминизам одбацује биолошке разлике између сполова, те све што из тих разлика произилази, неминован закључак је  да се ради о идеолошкој конструкција која одбија прихватити принципе саме стварности.  

У дугорочном периоду, феминизам наноси штету самим женама заговарајући понашања која су супростављена њиховој природи. Феминистичка представа женске прогресије кроз живот, у потпуности супортна од женске биолошке стварности, доводи до ситуације гдје је често већ прекасно за породицу и дјецу када ове категорије постану императивне у животу жене. Сексуално ослобођење, тј. подстицање на промискуитет, умањује вриједност жене као супруге и мајке док искривљење законских прописа чини брак непожељним у очима мушкараца што доводи до смањеног броја заснованих породица, ниског прираштаја те спорог али сигурног нестанка једне заједнице. Узевши у обзир све речено, није тешко закључити да феминизам нема шта понудити нити женама нити мушкарцима. Штавише, с обзиром да посљедице феминистичке идеологије имају патолошки утицај на структуру друштвене заједнице, пожељно је сузбијати ширење феминизма, како путем појединачних иницијатива тако и путем законских норми те образовних садржаја. 

(*текст представља ставове аутора)