Лажни опозиционари су повод за борбу, а не одустајање

Пише: Данијел Михић

У споредној сцени чувеног, домаћег филма „Бој на Косову“, особа која каже да није јела више дана, добија козији сир. Но, већ послије једног залогаја, она сир са гађењем враћа јер налази на њему неколико длака. Дародавац му на то каже: „Ниси ти довољно гладан“.

Тражити длаке у онима који предводе процес неопходних промјена, указује сликовито да длакотражитељима и није „довољно“ лоше, односно да је њихова граница стрпљења, упркос чињеницама да смо ентитет са убједљиво највећом смртности у Европи од короне, да се корона-бизнис неометано одвија пуном паром, да нам је здравство одраније опљчкано и оглодано, да су приватници раднике држали обољеле на радним мјестима док нису попадали па се тако прекасно почели лијечили, да су трошкови живота скочили два до три пута више у односу на плате, да се непрекидно, систематски обезвријеђују стручни и вриједни људи који нису дио владајуће партије и њених коалиционих брабоњака, да се вријеђају чланови породица погинулих бораца и уопште поштени људи и то од стране ратних профитера и особа који и данас халапљиво и безобзирно тргају оно што је остало и оно што ће наша праунучад кроз кредите враћати, медијском сумраку, уопште живимо у друштву у којем владајући могу да раде шта год им је воља, а свако ко проговори о томе буде етикетиран као размажен, несвјестан ситуације, пробосански и слично, којем се вјечито угрожено национално питање потпуно вулгаризује и банализује.

Да, присуство компромитованих, новопечених „опозиционара“, који су до јуче арчили ово друштво, а поштења се сјетили тек када их је Вођа превеслао, толико је лоше за људе који истински желе промјене, да нам не остаје никакав други закључак, од онога да су бројни фактори у опозицији, пупчаном врпцом повезани са влашћу, да они тргују народним незадовољством и да раде све да власт остане власт, а они да остану опозиција. Таква ситуација не смије да обесхрабри већ напротив, мора да мотивише, да то буде коначно „кап која прелијева чашу“, да се људи активирају и изразе незадовољство, али не на друштвеним мрежама, јер је то фатаморгана, већ да користе све легална, демократска, ненасилна средства, да свакоме покажу шта мисле, да једном коначно загриземо и неодустанемо, ово све није више ствар неке тамо политике и људи који су сви исти, па ми нећемо да своје живце упрежемо, ово мора постати непрестана борба против нељуди који су очигледно угрозили наше животе и животе наших ближњих или даљних, који су нам растјерали најдраже „неке вани, а неке ка небу“, они морају почети одговарати за своја недјеља, „пустимо ли крају“ и ово, пристајемо на колективни покушај самоубиства, републикосрпски рулет, па коме западне „клик“, а коме „бум“, док ми изигравамо килаве хипике чија је интелигенција изнад свега овога…

Дизање гласа и покретање против неодговорних надлежних је основа демократије, то нам мора ући у навику, када то постане природно као дисање, спашће и длаке са сира, а и сви будући муљатори и сјецикесе престаће да третирају народ као врећу за набијање.

До нас је!