ВИШАК СЛОБОДНОГ ВРЕМЕНА И ДЕВИЈАНТНО ПОНАШАЊЕ- Младим људима обезбједити условe да своју енергију каналишу на најбољи могући начин

Када говоримо о слободном времену тј. вишку слободног времена код младих људи, првенствено се мисли на онај „акумулирани вишак“ слободног времена који је заправо продукт њиховог пасивног стања тј. незаинтересованости за било коју корисну активност.

Управо из тог стања доколице и вишка слободног времена може да дође до појаве деструкције код младих људи. Ни у овом случају не треба генерализовати ситуацију, нити постављати тврдњу да је слободно вријеме аутоматски предуслов за деструкцију, али је факат да је фамозни вишак слободног времена предуслов исте. Акценат би се требао ставити на узрок вишка слободног времена, тј. испитати све околности које су довеле да код појединца дође до „акумулације времена“. Низ је фактора који могу да утичу на то стање, од индивидуалних до општих друштвених. Но, као кључне можемо издвојити, примарно, незаинтересованост и пасивност појединца за активирање, у позитивном смислу, у друштвене активности. Поред овог индивидуалног незаобилазан је и колективни фактор тј. општедруштвени карактер као узрочник вишка слободног времена.

У првом плану, као кључан општедруштвени фактор узрока вишка слободног времена код младих људи, у најпродуктивнијој животној доби, јесте недостатак посла. Незапосленост је стање друштва које је продукт низа других сложених социо – економских фактора који су довели до тога. Дакле, то је стање које не зависи од младих људи, већ је општедруштвена проблематика која највише погађа, у овом случају, немоћне младе људе. 

У већини случајева појава девијације у друштву, нарочито код младих, директна је последица укупне ситуације у друштвима у којима су изражена социопатолошка стања као што су незапосленост, сиромаштво, безперспективност, заоштрени друштвени односи. Због таквог стања у друштву, до изражаја долази и анализа слободног времена младих људи. У савременим друштвима проблематика „вишка“ слободног времена има велики значај у изучавању појавних облика негативних стања друштва.

Савремена етиолошка мисао и истраживачка пракса сврставају проблематику слободног времена у ред значајних фактора антидруштвеног начина живота. У прилог овој тврдњи иду и многобројна емпиријска истраживања и озбљни напори на теоријском уопштавању проблематике слободног времена и његових криминогених релација.

Погрешна би била тврдња да је проблематика вишка слободног времена заступљена само у модерном друштву и да као таква представља изазов савременом човјеку. Историјски гледано, и неразвијена друштва су познавала одредницу која није имала радни карактер. Колико год да људски род био неразвијен увијек је било времена за доколицу и остваривање услова за „вишак слободног времена“.

Актуелизацији слободног времена допринијели су многи друштвени процеси, у првом плану индустрализација и урбанизација али и продор техничких достигнућа, тзв. техничко – технолошка револуција. Несумњиво да ови процеси не остварују савременом човјеку низ погодности, али исто тако, са друге стране, стављају га пред мноштво изазова. 

Родитељи, али и одговорне групе, појединци и институције система морају да обезбједе што боље услове младим људима како би они на најбољи могући начин могли да каналишу своје слободно вријеме. Пробој технике и технологије у највећој мјери на изазов ставља младе људе али и њихове родитеље. Све већи број младих људи своје слободно вријеме „троши“ у виртуелном свијету отуђујући се тако од реалности и тражећи себе у лажној имагинацији и виртуелности. Колика је опаснсот виртуелног отуђивања казује и чињеница да дјеца и млади код којих је уочљива ова проблематика постају асоцијални али и антисоцијални чланови заједнице. Чињеница је да је већи обим слободног времена малољетних преступника последица нерада и њиховог избјегавња школских и других обавеза. 

Пред савременим друштвом стоји озбиљан теоријски и практични проблем, како отклонити узроке тога да човјек постане роб слободног времена и аналогно томе, како његовом слободном времену учинити доступним културне и друге садржаје који га одводе далеко од деструкције и асоцијалности.

Рјешење овог проблема лежи у хуманистичкој орјентацији друштвеног апарата који би требао да обезбједи и подстиче креативно и свестрано обликовање слободног времена својих чланова. Концепт планске и дугорочне политике би индустрију забаве (читај коцке) , коју искључиво занима профит, гурнуо на споредан колосјек а култура би постала саставни дио широких слојева становништва а посебно младих људи. Ово, тим прије што су млади потенцијално највећи корисници разноврсних садржаја који се конзумирају у слободно вријеме. Недостатак адекватних простора и обејаката за активности упражњавања слободног времена младих додатно погоршава ионако лошу ситуацију са овом катеоријом становништва.

Друштво, одговорни појединци (у већини случајева родитељи) и институције морају да обезбједе што боље услове како млади не би долазили у ситуацију да акумулирају своје слободно вријеме у најпродуктивнијој животној доби. Млади људи морају што прије да схвате чињеницу да они имају своју улогу у друштву и да из стања социјалног објекта пређу у стање социјалног субјекта. Младим људима се требају обезбједити услови да своју снагу и енергију каналишу на најбољи могући начин, првенствено усавршавајући се у образовању, бавећи се спортом и другим општекорисним активностима али и укључивањем у друштвене и интересне групе, себе и своју енергију уграђујући у друштво у коме живе, чинећи га што бољом заједницом за живот и рад.

Пише: социолог Владимир Васић