Суб. дец 3rd, 2022

Ima zemlje Dembelije, ali ne za svakog

Dobra vest je da je BiH zvanično svetski prvak. Loša vest je da je najbolja u disciplini smanjenja broja stanovnika.

 

Posledice šampionskog statusa osećamo i kroz nedostatak radne snage. Poslodavci kažu: ne možete vi toliko da odete koliko mi možemo radnika da dovedemo. Tako su u Prnjavor stigli prvi radnici iz Bangladeša jer su prethodno Prnjavorčani otišli za Austriju, Nemačku i druge Švajcarske. Stanovnici iz Hercegovine godinama hrle ka primorju. Pre svega ka Dubrovniku, a onda i ka Crnoj Gori kako bi obezbedili egzistenciju. No, Hercegovina nije posna i škrta za svakoga. Ima onih za koje je zemlja Dembelija- ne rade, a primaju platu.

 

Nikad se ne bih vratio. Planiram da ove iz opštine pozovem jedan dan na ručak i da im se zahvalim što su me oterali. Zbog njih sam otišao i, ispostavilo se, da sam baš zadovoljan. Da sam tamo ostao, morao bih da se ponižavam, molim, u stranku da se učlanim. Nije to život dostojan čoveka”, priča jedan Hercegovac na radu u Dubrovniku.

 

Poludecenijski radni status za njega znači ne samo finansijsku nego i radnu stabilnost. Već je napravio poznanstva, ljude sa kojima sarađuje, društvo sa kojim provodi vreme i izlazi.

 

Drugi kaže da je u jednoj privatnoj firmi bio direktor.

 

Ma, bio sam neki direktor tamo u Hercegovini, ali je to, pravo da vam kažem, bio posao iz pakla. Radim sada u Dubrovniku kao taksista i ne brinem toliko o parama. Mada, nije lak posao. Ima neprijatnosti, posebno noću kada svakakvih mušterja bude, ali je mnogo više pristojnih ljudi. Od svega mi najteže pada gužva u saobraćaju. A ovog leta je Dubrovnik bio prebukiran. Kažu da je bilo više turista nego 2019”, priča nam ovaj Bilećanin na radu u Dubrovniku.

 

Najpre su došli oni koji nisu mogli da nađu posao u Hercegovini što, po automatizmu, znači da nisu bili u stranci. A sada je, kako čujem, još gore nego kad sam ja otišao. Danas dolaze da rade i oni koji imaju posao. Da li ga napuste ili uzmu odmor, bolovanje, ne znam. Iznenadio sam se kad sam video ovde i neke odbornike iz vladajuće stranke. Došli da zarade nešto na građevini, a kod kuće glasačima pričaju kako je tamo blagostanje. Nego, ovde i ne pričamo o tome. Svako se bavi svojim poslom”, objašnjava.

 

I dok se u Dubrovniku plata dobija za rad, Hercegovina je za neke kao zemlja Dembelija. Naravno, da biste bili u toj poziciji, morate imati “važne” ljude kojima ste važni. Što će reći da ste ili u rodbinskim ili partijskim odnosima, tek, na posao ne morate ići.

 

Dovoljno je autom proći pored kapije kakvog javnog ili zavisnog preduzeća, aktivirati aplikaciju i radno vreme počinje da teče. Onda se ide kući, radi na selu ili pije kafa u gradu, sve po volji i u skladu sa afinitetima i životnim stilom. Na kraju smene se opet prođe kraj kapije, odjavi se sa posla i toliko za taj dan. A sutra po istom tragu. Dok smo imali kartice, barem su morali da izađu da se kucaju, a sada sve iz auta mogu. I takvih je na desetine, da ne kažem stotine. Svi to gledaju i valjda je svima normalno”, priča jedan od radnika iz elektro-sektora.

 

Ono o čemu se ne priča, a što se oseća, je da je Hercegovina već opustela.

 

Što će prijatno da se iznenade oni koji je otkriju. Nadamo se da će ti ljudi biti upola toliko pametni i dobri koliko je Hercegovina bogata i lepa.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *