Коцка- рулет смрти
Коцкање је социопатолошка појава која не само да води друштвеној деградацији појединаца који се њој одају трошењем абнормалних новчаних износа, него доводи у питање и материјалне основе њихових породица и подстиче на вршење других кривичних дјела што у коначној верзији доводи до патолошког стања друштва.
Коцкање је вид социјалне патологије у коме учествују милиони људи широм свијета из разних друштвених слојева. Поред личних фактора који утичу на настанак и ширење коцке, ту су и они други са економском, социјалном, психолошком и културном карактеристиком. Економски су везани за покушај стицања зараде мимо рада, а нарочито је развијено међу сиромашнијим слојевима становништва. Социјални се огледају кроз превазилажење немоћи појединаца уздајући се у „коцкарску срећу“. Психолошки се везују за потребу самодоказивања, изазовом, такмичењем и слично. Културни се манифестују кроз упражњавање коцке у слободном времену због потребе за игром, забавом али и комуникацијом међу другим људима.
Коцкање прераста у дио организованог криминала, јер се ставрају контроле над коцкарницама и кладионицама, коцкарским машинама, прогнозама, такмичењима од стране коцкарских синдиката којим управљају бизнисмени и криминално оријентисани појединци. На основу ових фактора, развијена је и типологија коцкара и то на: професионалне, полупрофесионалне и аматере (Ковачевић, 2009:136).
Под појмом коцкање подразумијева се улагање нечег вриједног у догађај који може резултирати већим и повољнијим исходом. Главне одлике коцкања су постојање ризика и случајности у исходу. (Петри, 2001:63). Коцка је најчешће повезана са другим криминалним радњама, првенствено са крађама, обманама, изнудама, проневјерама, злоупотребом, корупцијом и другим сличним кривичним дјелима која се јављају нарочито у вријеме када долази до губљења великих свота новца на коцки. Према Крстићу, истраживање проведено у затворима Забела и Срем, у Републици Србији, потврдило је да од 631 осуђеника за кривична дјела из привредног криминала, код њих 174 мотив за кривична дјела био лагодан живот и коцка. (Крстић, 2009:154).Сам чин коцке се састоји у игри за новац или друге вриједности на основу одређених правила, у форми хазардерства, клађења и слично, у жељи да се нешто добије ни на шта или много за мало, а што зависи од стицаја случајних околности (закон великих бројева и вјероватноће).
Два су основна облика испољавања ове социопатолошке појаве:
- неорганизовани,
- организовани облик коцке (Крстић, 2009:154).
Коцка, као социопатолошки општедруштвени проблем сузбија се разним административним, кривичним, а посебно мјерама кроз различите облике активности са циљем одвраћања оних који су кренули путем ове девијантне појаве. Посебну пажњу потребно је посветити када су малољетници у питању јер је овај вид девијације међу њиховом популацијом све заступљенији и поприма карактер масовних размјера.
У савременом свијету коцка добија нове облике. Појавом аутомат клубова и интернет клађења, кладионица постаје доступнија свима. С обзиром да је коцкање малољетника у скоро свим земљама законом забрањено, на терену се законске одредбе из овог домена слабо поштују. Истраживања су показала да су одрасли коцкари своје прве коцкарске потезе учинили као малољетна лица. Дакле, коцка као и остала девијанта понашања код дјеце оставља далекосежније последице него ли смо их на почетку и свјесни. Патолошка слика коцкања огледа се у томе што уз коцкање иде низ других девијација па у неким случајевима и кривичних дјела. Најчешће је ријеч о крађама, преварама, изнудама, па чак и неким тежим облицима криминалитета зависно од „загрижености“ у игре на срећу.
Коцкање прераста у дио организованог криминала, јер се ставарају контроле над коцкарницама и кладионицама, коцкарским машинама, прогнозама, такмичењима од стране коцкарских синдиката којим управљају бизнисмени и криминално оријентисани појединци. (Ковачевић, 2009:136).
Научници упозоравају да се „коцкарска граница“ спушта све ниже и ниже, те да се код дјеце школског узраста јављају први облици порива за коцкањем. Лака доступност коцкарница у виду аутомат клубова, спортских кладионица и разних електронских игара на срећу ову социопатолошку појаву младим људима чини лако доступном. Теоретичари истичу да је „период од 19. до 25. године живота најризичнија добна скупина за развој зависности о коцкању, док проблеми повезани са коцкањем свој врхунац достижу у добном раздобљу од 20. до 35. године живота“. Коцкање код адолесцената у својим обиљежјима се разликује од коцкања одраслих особа, што не изненађује узмемо ли у обзир развојне специфичности адолесцената. То је раздобље повећаног тражења узбуђења и преузимања ризика повезано са осјећајима непобједивости и нерањивости. Развојне карактеристике, првенствено тражење узбуђења и егоцентризам, повећавају вјероватност развоја ризичних понашања.
Адолесценти се укључују у ризична понашања како би преузели контролу над својим животима, лакше се носили са тјескобом, фрустрацијом, неуспјехом, те се повезали са вршњачким групама. Такође, таква понашања имају као посљедицу осјећај угоде и прихваћања од стране вршњака, што су једне од главних потреба у адолесцентској доби. С обзиром на то да је коцкање активност чија су главна обиљежја преузимање ризика и тражење узбуђења, разумно је претпоставити да су адолесценти у већем ризику за укључивање у активности коцкања и за развој проблема са коцкањем. (Хардон, Деревенски, Гупта, 2003:176). Непосредно негативне последице коцкања код адолесцента су повећано делинквентно и криминално понашање, поремећај вршњачких и породичних обавеза, поремећај менталних способности, те проблеми у школи. Проблематични и патолошки коцкари имају врло велику вјероватноћу да ће бити избачени из школе, те да ће се сусретати са низом проблема и сукоба са законом.
Коцкање подразумјева игру за новац или друге вриједности, на основу одређених правила. Присутна је у свим земљама, и раширена нарочито у већим градским срединама. Јавља се од неорганизованих до организованих облика. Најзаступљенији облици коцкања су игре са бројевима, картање, играње на коцкарским машинама, спортско клађење (које је у БиХ и најраширеније). На нивоу цијеле БиХ не постоје институције које прецизно прате ову појаву. Неосвјештеност или незаинтересованост друштва за овај проблем је очигледан, јер смо свједоци све свећег броја појединаца, па чак и малољетних лица који су огрезли у коцкање, са примјетним психолошким, економским и социјалним посљедицама. (Милошевић, Шошо, 2013:215).
У данашње вријеме масовног пробоја технике и технологије зависност од коцкања у највећој мјери стварају електронске игре на срећу које су и најраспрострањеније и најзаступљеније међу популацијом. Додатни проблем код тзв „електронског“ или интернет вида коцкања јесте што га је тешко упратити али и санкционисати јер се све коцкарске радње од уплате преко коцкања до исплате врше путем интернета.
Спортске кладионице, које све више посјећује и велики број малољетних лица (упркос законским одредбама које то забрањују) често се не третирају као класичне коцкарнице и игре на срећу јер се, линијом мањег отпора, повезују са интересовањем за спорт, што је апсолутно погрешно. Дакле, понекад и нису свјесни, млади људи, да заправо улазе у зачарани круг коцке који обично почиње безазлено, ситним улагањем које постепено повећава апетите за добит али код играча ствара све већу зависност и страст за коцком.
Родитељи нарочито треба да обрате пажњу код дјеце школског узраста како и на који начин троше новац и уколико примјете већу количину новца од оне које дају дјеци, требало би да адекватно реагују. И са коцком, као и са осталим видовима патолошког стања код малољетника, је исти случај стварања класичне зависности. Коцка је таква појава која за собом повлачи низ негативних корака те лако појединца увлачи и у свијет криминала, наркоманије, алкохолизма а све са циљем обезбјеђивања средстава за коцку вршењем крађа и превара, односно бјежања од реалности уз помоћ психоактивних супстанци и алкохола.
Пише: социолог Владимир Васић