На извору тишине и мира…
Пише: Лиго Принкипа
Човјек данашњице живи брзим темпом. Од малих ногу он некуда жури. Жури у школу, онда из школе, жури на тренинг, жури да изађе са другарима, жури кући…
Касније, када почне да одраста, онда жури на кафу, у излазак, дјевојци, жури на факултет, жури у читаоницу, у мензу, жури кући… Када одрасте, обично жури на посао, састанке, пословне ручкове и вечере, жури на аутобус, на воз, на авион, жури свугдје да би, на концу, стигао до конца живота и схватио да је превише журио…
Са друге стране, постоји неко ко не журе нигдје. Корача лаганим ходом и живи другачијим животом од осталих људи. Устаје у пет сати, прије сунца и пјетлова и започиње дан молитвом за себе, за свој народ и за цијели свијет.
У пет ујутру у Тврдошу све мирује, све спава осим Требишњице. Осим њеног течења и по неког дашка вјетра, ништа се не чује. Заправо, чује се она благословена тишина, извор инспирације. На хоризонту се благо уочава свитање новог дана. Како вријеме одмиче, тако се граница дана мијеша са границом ноћи и коначно дан побјеђује гурајући пред собом мрачни свод. У пола шест је ноћ на одласку и наступа зора. Звук малог звонцета пред храмом означава вријеме за устајање. Све се буди, настаје врева монаха и послушника. Одједном, чују се разнолике пјесме птица, и ниоткуда се појављује манастирски мачак скупљених очију. И он се буди са братијом и поносно показује да се зна да ипак није лијенштина, него да га само бије такав глас. Чују се звуци чесми, затим опет тишина…сви су по келијама (келија = манастирска соба)…
Када се зачује ударац бата о клепало сви долазе у храм на молитву (бат = дрвени чекић, клепало = даска. Ритмичким ударањем бата о клепало се у манастирима позива на богослужење). Управо тај призор уласка монаха у храм ме је навео на ово писање. Сматрам да је у томе и садржан наш живот. У томе видим наш непрестани долазак Оцу и Сину и Утјешитељу. При том доживљају уласка у храм и цјеливања светих икона, пропраћеним звуком клепала, у срж сржи угонећи неку благословену језу, увијек ме прожме осјећај покајања. То је неописив моменат сусрета са собом и Вишњим.
У Храм коначно улази и вољени родитељ, задихан, кашљући. Чује се звук његових сандала. Ријетко се дешава да не уђе у храм прије свих, толико ријетко да сам пар пута помислио да спава у храму, али овог јутра је тако. Иде од иконе до иконе, цјелива их као што дијете цјелива родитеља. Лати се за џеп и вади своју бројаницу, сједе у своју стасидију (стадија= полу-столица са високим рукама) и рече у шаљивом тону: „Лењ сам као наш мачак. О, како сам лењ…“ Док сам био млађи мислио сам да он грди само нас, а како сам одрастао и сазријевао, видио сам да је најстрожији према себи. То је наш деда. Наш владика Атанасије. Ми прилазимо благо се покањајући пред њим уз ријечи: „Благослови владико“, пружајући му руке, а он одговара: „Бог благословио. Вредна деца“. Цјеливајући очинску руку свако се враћа на своје мјесто, а онда се чује усклик свештеника из олтара: „Слава Светој и Једносушној и Животворној и Нераздјељивој Тројици“ и почиње јутарња молитва…
Свјетлост свијећа, мирис тамјана, фреске и кандила буде посебна осјећања, молитвени дух и радост. Ту стаје вријеме и брига о пролазним стварима. Пјевање у Божију славу, молитве за живе и упокојене, за све што је потребно у животу неки су од елемената богослужења. Пошто се јутарња молитва заврши, сви сједају на чај, гдје владика Атанасије поучава и прича о догодовштинама из живота. Након тога слиједи доручак, а послије доручка свако одлази на своје задужење за тај дан. Послије радног дана, опет се чују ударци бата о клепало и сви се сабирају на вечерњу молитву. Тада наступа тиха свјетлост вечери, блага свјетлост сунчевог одласка. Дан у манастиру почиње и завршава се молитвом, без журбе и страха да ће се негдје закаснити, са дубоком вјером да су дани Божији.
Журба је вријеме овога времена, али и ово вријеме, иако обремењено, има своје благослове, само је потребно увидјети их, или макар схватити да ипак постоје иако некад нисмо у стању да их препознамо.
