Русија- наоружање достојно суперсиле
Пише: Љубиша Маленица
Од почетка ратних дејстава у Сирији, праћених значајним геополитичким, економским и политичким потресима, једна тема се непрекидно налазила у позадини разноликих чланака, анализа и научних радова, те је са временом само добијала на значају. Најпростије речено, у питању је квалитет и особине рускога наоружања.
Најпознатија и најмногобројнија нападачка пушка на свијету, славни Автомат Калашњиков 47, познатији као АК-47 и данас служи као синоним за једноставност, поузданост и квалитет. Са распадом Совјетског Савеза, оружије, војна опрема и борбена возила осмишљена на западу постала су, скоро преко ноћи, узор квалитета и брзо се пронашла у арсеналима скоро свих земаља свијета. Упркос чињеници да су совјетски војни производи у току Хладнога рата посједовали препознатљив степен квалитета, криза коју је донио нестанак СССР-а и прелазак са комунистичког на капиталистички систем организовања привреде довели су до скоро потпуног престанак истраживања, експериментисања и иновативног рада на оружаним системима, што је неминовно довело до њиховог застаривања и губитка квалитета.
Тешки ратови у Чеченији и рат у Ираку 2003. године су два веома јасна сликовна приказа застарјевања совјетске војне опреме, са посебним нагласком на оклопне јединице. Током оба сукоба у Чеченији, посебно у току првог рата, руске оклопне јединице су претрпиле значајне губитке. Узрок ових губитака се може пронаћи у цијелом низу проблема који су проистекли како из друштвене и економске ситуције у тадашњој Русији, тако и из герилског и асиметричног приступа борби од стране чеченских терориста, но и из чињенице да је кориштена опрема руске војске досегла границе своје употребљивости. С друге стране, напад западне алијансе на Ирак 2003. године несумњиво је показао супериорност савезничке опреме, са посебним нагласком на оклопна возила, у односу на ирачке снаге. Највећа тенковска битка током овога рата одиграла се између британских снага и ирачких оклопних јединица приликом чега је неколицина британских тенкова уништила четрнаест ирачких тенкова без иједног претрпљеног губитка. Јаснији увид у надмоћност западне опреме се стиче кроз примјер битке код Истинга 73 (Battle of Easting 73) у току првог сукоба у Персијском заливу, када су америчке трупе, без изгубљеног возила уништиле 160 ирачких тенкова.
Технолошки напредак и достигнућа Запада су била јасно видљива кроз савремене концепте кориштене за производњу тенкова попут Абрамса и Челинџера те напредне технолохије употребљене у изради њихових дијелова.
Дуги низ година, престиж и статус западне опреме није довођен у питање. На основу карактеристика показаних у различитим сукобима широм свијета, западна, а посебно америчка војна индустрија, сматрана је најбољим произвођачем војне опреме којој није постојала стварна конкуренција. То се све промијенило 9. маја 2015. године када је по први пут, током војне параде поводом побједе над фашизмом, Руска Федерација свијету приказала Т-14 Армату.
Западни стручњаци, јавност и водство остали су затечени појавом руског тенка који је по својим карактеристикама, дизајну и способностима јасно представљао борбено возило развијено за потребе савременог ратишта, те се наметао као могућа конкуренција западним тенковима попут Абрамса, Леклера и Леопарда. Армата породица се састоји од више возила различите намјене. Од главног тенка који је представљен самим Т-14, преко оклопног транспортера па све до возила за подршку, Армата платформа је замишљена као основа за развој возила за различите војне потребе.
Упркос томе што је један број западних стручњака и стручних издања негативно окарактерисао читаву Армата породицу борбених возила, чињеница да су Њемачка и Француска непосредно након појаве Армате објавиле постојање свога програма за модернизацију и развитак новога главног система копнене борбе до 2030. јасан је показатељ да нови руски тенк није оставио Запад равнодушним. Повјерљиви извјештај британске обавјештајне службе из 2016. године окарактеристао је Т-14 као најреволуционарнији корак тенковског развоја у посљедњих пола вијека те се критички осврнуо на стање и бројност у тенковским флотама најзначајнијих земаља чланица НАТО савеза. Тренутно, пет земаља, међу њима Кина и Индија, су показале интересовање за набавку. Поред ових великих азијских земаља, Египат, Алжир и Уједињени Арапски Емирати, државе значајне у својим регијама, су такође показале интересовање за набавку Т-14.
Поред Армате и возила развијених на основу те платформе, примјетан је развој и напредак у развоју осталих руских борбених возила, са посебним нагласком на тенкове из Т-90 породице. До краја 2019. године Русија ће окончати завршне тестове на тенку Т-90М, познатом као и Т-90 Пробој, новој и значајно побољшаној верзији Т-90. Поред оклопа вишег квалитета и савременог састава, Т-90М ће бити опремљен са одређеним бројем технологија које се тренутно налазе на Т-14, што ће довести до значајног побољшања како у борбеним карактеристикама појединачних возила, тако и у способности више возила да координишу своје акције бојном пољу. Логично је претпоставити да би државе, као што је Египат, које већ посједују одређене количине руске војне опреме биле заинтересоване за набавак извозне верзије овога тенка.
Напредак и унапређење руских тенкова Т-90, Т-72 и Т-80 је препознала и америчка одбрамбено-обавјештајна агенција у своме извјештају из 2016. године. С обзиром на извор овога извјештаја, критички осврт на унапређење и развој руске опреме би се требао узети као израз забринутости, а самим тиме и својеврсну потврду квалитета опреме у питању.
Поред напретка и развоја у производњи оклопних возила и њихових компоненти, Руска Федерација је у посљедњој деценији остварила значајан напредак у модернизацији своје ваздухопловне флоте, при чему се као врхунац тренутног руског развоја зрачних капацитета може посматрати нови авион пете генерације, Сухој Су-57. Производња новога авиона је почела тек ове године и тренутно се у руским Ваздушно-космичким снагама налази само један Су-57.
Поред најновијег додатка руској ваздушној флоти, Руска Федерација се већ дуги низ година ослања на испробане и значајно осавремењене авионе из Сухој, Миг и Јак породица. У чланку писаном 2015. године, познати амерички часопис „Национални Интерес“ (The National Interest) је као пет најопаснијих руских авиона издвојио Сухој Су-27, Миг Ми-29, Сухој Су-35, Сухој Су-57 те стратешки бомбардер Тупољев Ту-160, још познат као „Бијели лабуд“. Иако нити један од наведених авиона није по својим карактеристикама у потпуности супериоран западним еквивалентима, објективан приступ аутора чланка истиче у више наврата чињеницу да свака од споменутих машина јесте боља од НАТО авиона исте класе у некој од значајних области као што су брзина, окретљивост, досег радара, количина могућег наоружања, те способност прилагођавања различитим борбеним улогама.
Поред авиона наведених изнад, мора се споменути и Јак-130, тренажни авион који истовремено задовољава улогу авиона како за подршку копненим снагама тако и за борбу у ваздуху. У чланку писаном за изнад наведени часопис из Сједињених Држава, Јак-130, назван
„Мали ужас“ је детаљно обрађен и окарактерисан као квалитетан и истински вишенамјенски ловац.
Захваљујући чињеници да је Руска Федерација уложила значајна средства и напор у повољшавање и модернизацију постојећих типова авиона, ваздухопловна флота Русије и данас слови као једна од најспособнјих и најугледнијих, што је доказано кроз операције у сиријском рату. Даља потврда квалитета руских авиона долази и од стране заинтересованих купаца, међу којима се налази и Турска. Турски званичници су пред крај октобра 2019. истакли да су веома близу постизања споразума са својим руским колегама о набавци 36 Сухој Су-35 ловаца и заједничкој сарадњи на производњи одређеног броја компоненти за ове авионе, превасходно муниције и прецизног наоружања. Од земаља из нашег окружења, Србија се у протеклих неколико година пронашла у центру пажње због набавке Мигова Ми-29 из Русије.
Против-ваздушна оружија руске производње спадају међу најквалитетнија на свијету. Међу најчешће спомињаним руским системима заштите од ваздушних напада су Тор-М2У, Панцир С-1, С-300 и С-400 заједно са С-500 који би требао да уђе у службу у току сљедеће године. Бук-9К37, Тунгуска-9К22, Куб-2К11 те Шилка-ЗСУ-23-4 системи употпуњују списак најпрепознатијих руских против-ваздушних система, иако се на списку налази значајан број других система који су унапријеђени или превазиђени.
Поред авионске производње, Русија се може похвалити обновљеном и подмлађеном хеликоптерском флотом чије, тренутно, најпрепознатљивије чланове чине Мил Ми-35М, Ка-52 Алигатор, Ми-28Н Ноћни ловац те транспортни хеликоптер Ми-8 и Ми-26.
Ми-35М представља најсавременију верзију класичног нападачког и транспортног хеликоптера Ми-24 који је постао познат током рата у Афганистану гдје је добио више надимака, од који су најупечатљивији „летећи тенк“, „крокодил“ те „ђавоља кочија“ како су га називали афганистански муџахедини. Иако се показао као подложан нападима ракетних система Стингер које је америчка ЦИА путем Пакистана достављала афганистанским терористима, Ми-24 је остао упамћен од стране совјетских ветерана под једноставним надимком „љубимац“ због бројних живота које је спасио. Са просјечном брзином од 310 км на сат спада у ред најбржих хеликоптера на свијету.
Поред хеликоптера Ми-35, међу најпознатијим и најпрепознатијим по квалитету су и Ми-28Н, настао као одговор на развој америчког АХ-64 Апач хеликоптера, те Ка-52, који према одређеним изворима треба да испуни улогу платформе за ватрену подршку маринаца руске морнарице.
Транспортни хеликоптери Ми-8 и Ми-26 могу се користити како у војне тако и у цивилне сврхе, а с обзиром да више од 50 земаља још увијек користи Ми-8 у различитим улогама није вјероватно да ће ускоро престати потражња за овим поузданим машинама. Један од најилустративнијих примјера квалитета и способности руског Ми-26, који слови као хеликоптер са највећим транспортним капацитетом на свијету, догодио се 2002. године у Афганистану. Током операције Анаконда, у афганистанским планинама су остала два оштећена америчка транспортна хеликоптера Чинок. Једна од летјелица је услијед тешких оштећења отписана, но друга се могла вратити у оперативно стање, под условом да је Американци успију пребацити у базу. Највећи амерички хеликоптери, Чинок и Супер Сталион, ниси били способни извршити ову операцију, тако да командујући официр није имао избора него препоручити унајмљивање приватног Ми-26 како би задатак био обављен.
Поред раније набројаних оружаних система, Русија је можда најпознатија по широком арсеналу како интерконтиненталних балистичких пројектила тако и пројектила мањег домета. И у овој области извршена је модернизација праћена увођењем у службу неколико потпуно нових оружија. Ракете типа Кинжал, Сармат, Топољ, Јарс, Булава, Искандер, Војвода и друге већ се налазе у оперативној служби при ракетним снагама Руске Федерације. Значајан број ових ракета Русија је наслиједила од Совјетског Савеза, но током 2018. предсједник Путин је обзнанио рад на развоју нових система који ће бити додани већ постојећем арсеналу.
Приликом годишњег обрађања поводом стања федерације, Владимир Путин је открио постојање два нова војна система. Први од њих, назван Посејдон, представља подводно аутономно возило, на нуклеарни погон, способно да носи нуклеарне бојеву главу од двије мегатоне. Према извјештају истраживачке службе америчког Конгреса, Посејдон би требао да се до 2025 пронађе у арсеналу четири руске подморнице, од којих би свака била способна да носи по осам ових дронова. Тренутни врхунац руске ракетне технологије представља Авангарда, пројектил способан да се креће хиперсоничним брзинама те превазиђе постојеће одбрамбене системе с обзиром да је могуће маневрисати пројектилом док се креће према циљу.
Русија је извршила значајну модернизацију и пјешадијске борбене опреме, почевши од модернизованих и унапријеђених верзија Калашњикова, АК-15 и АК-12, све до новог оклопа за војнике, који долази заједно са другом борбеном опремом у оквиру система Ратник 3.
У прилог квалитету руског оружија говори и случај из 2018. када је Штаб специјалних операција Сједињених Држава изразио интересовање за обрнути инжињеринг различитих примјера руског наоружања. Руска компанија Концерн Калашњиков је упозорила на очигледну крађу интелектуалне својине. Упркос томе, неколико америчких компанија је започело процес утврђивања је ли заправо могуће обрнутим инжињерингом доћи до нацрта за производњу руског оружија.
Без сумње се може закључити, након овога кратког прегледа руског арсенала, да је Руска Федерација у посљедњих пар деценија махом превазишла кризне године распада Совјетског Савеза и неолибералних екпсеримената у руској економији. Значајно побољшање војне опреме и борбене готовости људства, те прилагођавање војних структура изазовима модерног свијета јасан су показатељ да је Русија извукла поуке како из ратова западних земаља, тако и из сопствених сукоба, као што је тренутни рат у Сирији и два сукоба у Чеченији.
У чланку писаном за Карнеги задужбину за међународни мир, Кејр Жил јасно истиче да су сукобу у Грузији, Украјини и Сирији несумњиво показали сталан раст у квалитету организације и опреме на располагњу руским снагама. Реформа руске војске, започета 2008. године, очигледно је уродила плодом с обзиром да аутор уочава значајан број битних области у којима способности Русије превазилазе способности НАТО савеза. Чланак је посебно илустративан јер се позива на већи број западних војних званичника који са забринутошћу посматрају раст руских способности и уочавају растућу неравнотежу у корист Руске Федерације.
Међу областима у којима је Русија остварила висок развој те чак и престигла Запад, посебно мјесто заузимају електронско ратовање, системи против-ваздушне одбране, хиперсонично ракетно наоружање, артиљеријски системи са супериорним дометом и побољшаном прецизношћу те развој руских ваздухпловних дронова и борбених робота.
За западне аналитичаре додатни разлог за забринутост произилази из чињенице да су сукоби у Украјини и Сирији показали степен до којег је Русија развила капацитет за вођење сукоба високо интензитета, за разлику од неких земаља НАТО савеза које су, због превелике пажње посвећене против-терористичким операцијама и сукобима ниског интензитета, скоро па изгубиле ову способност.
Лекције на којима је створена војска Руске Федерације каквом је познајемо данас, добрим дијелом су научене током ратова у Чеченији те мировним мисијама у којима су руски војници учествовали. Од посебног значаја су мировне мисије у Абхазији, Јужној Осетији, Молдавији и Таџикистану.
Превазишавши проблеме из раних деведесетих година прошлога вијека, Русија је успјела да се врати на међународно тржиште са разноврсним борбеним системима способним да задовоље различите потребе могућих купаца. У протеклој деценији Руска Федерација је успјешно склопила договоре о продаји наоружања са значајним бројем земаља из Сјеверне Африке и Блиског Истока. Турска, Индија и Кина су заинтересоване за руске борбене авионе те против-ваздушне системе. У случају Турске, чврста одлука о набавци руског С-400 је произвела сукоб са Сједињеним Државама и довела до избацивања Турске из програма опремања са новим америчким авионима Ф-35. У најближем окружењу, Србија је у посљедњих неколико година била најзначајнији купац руског наоружања. Русија своје борбене системе извози у више од 60 земаља свијета и заједно са Сједињеним Државама чини 58% од укупне свијетске продаје наоружања.
У посљедњих пар година посебну пажњу Русије привукле су земље афричког континента, вољне да у замјену за ресурсе набаве руску опреми, но још важније, руску стручност у борби против обојених револуција и хибридних напада, веома битних алатки у спољнополитичким арсеналима западних држава. Захваљујући учешћу у мировним мисијама те анализи западних тактика приликом обрачунавања са непослушним режимима, Русија је стекла увид у западни механизам обојених револуција те развила могуће противмјере. Обојене револуције, као алатка за спољашњу промјену режима, често су кориштене унутар земаља на руској граници како би се уклонили режими или особе противне интересима Запада, те поставиле оне особе више наклоњене западним земљама.
Афричке државе, посебно оне са богатим налазиштима ресурса, су дуго времена биле мете хибридних напада те дестабилизације од стране вањских актера. Способност Русије да пренесе своја знања у борби против хибридних напада, те висок степен способности руске војне мисије у Централноафричкој Републици позитивно су утицали на интересовање других земаља у региону да сарађују са Русијом у овим областима.
Упркос чинењици да Сједињене Државе и Француска имају сопствене интересе везане за Африку те да су присутне на континенту већ више деценија, Русија је захваљујући квалитету свога наоружања те развоју мјера за очување стабилности и функционалности државног поретка успјела да прошири утицај те оствари своје интересе.
Русија какву познајемо данас, у погледу своје борбене технике те, генерално гледано, приступа рату и очувању суверенитета земље, је производ посљедње двије до три деценије.
Истовремено суочена са политичом арогантношћу „изузетне“ америчке нације, проширењем НАТО савеза, те глобалним походом Вашингтона с циљем да све државе преобрази у пуке копије сопственог система, Русија није имала другог избора већ развити одбрамбене способности, како по питању технички средстава, тако и по питању политичких мјера. Лекције из ратних операција у Чеченији, Сирији, Украјини, Грузији и на Балкану су значајно утицале на облик, стратегију и понашање руске војске, док је увођење нових и технолошки напредних видова ратовања значајно проширило и побољшало оперативности руских јединица. Захваљујући изјавама западних званичника и бројним изворима информација о току рата у Сирији, јасно се може закључити да се, у погледу војне опреме и њене употребе, Русија заслужено налази у кругу великих сила, те да је способна пружити отпор различитим видовима страних пријетњи, како на сопственој територији, тако и у пријатељски настројеним државама.
