Хришћанство по потреби

Пише: Данијел Михић

Хришћанство у Срба је на нивоу тек овлаш покрштеног племена раног средњег вијека, за Христа смо чули, но Његове ријечи нас нису дотакле, а камо ли преобразиле. Наша религиозност се углавном свела на страх од укључивање веш машине на велики, црквени празник и како се не омрсити наполитанкама које у себи могу да садрже трагове млијека, јаја… 

Као хришћанин у покушају, за овакво стање духовне запуштености првенствено кривим себе и колеге из цркве, мада је неспорна чињеница и да су нашим суграђанима цркве „пред носом“, као и свештеници који су сада факултетски образовани, те знања о вјери, које могу да пронађу и на интернету, дакле све потребно за духовно „путовање“ је доступно као никад до сада. 

Не улазећи у све те разлоге и локалне и глобалне процесе (цркве су празне и на Западу гдје се цркве опорезују и више баве хуманитарним радом, што су углавном двије најкрупније замјерке нашој цркви), јасно је да се код нас хришћанство злоупотребљава за оправдање свих поступака особа на власти и за кукавичлук народа који те поступке трпи. То није тек посљедица комунизма, него теорија о Вођи као представнику Божијег на земљи „вуку коријене“ из византијске цивилизције у чујој сфери смо ми и формирани као народ.

„Свака власт је од Бога“, универзална је формула којом властодршци већ десетине вијекова дају себи за право да ту „Божију чињеницу“ спроводе у дјело, на терену према свима који се о њихово „Божанско поријекло огријешили“, од богумила који су спрашени брзином муње јер су дирали у ту, неуралгичну тачку односа власти и цркве па до данас, када се то ради перфидније, намећући став да свако ко критикује власт чини гријех и тако ризикује да иде у вјечни пакао. Ипак, у данашњем политичком систему, тешко је разазнати коме је тачно дао Бог „право“ да влада, једни су на општинском власт, други на републичком, трећи су на државном нивоу, истовремено је и свако и власт и опозиција…

Друго крило манипулације масама је злоупотреба хришћанског смирења, односно непротивљење злу зарад спасења – „стрпљен спашен“, што је тек пуко невјешто правдање сопственог кукавичлука. У Русији је овај вид кукавичлука пропагирао Толстој зато се такав биједан став у животу назвао са гађењем „толстојевштина“. Са друге стране Булгаков је тврдио да је кукавичлук најтежи порок, можда је и због тога проглашен за љубитеље сатанизма?

Свако бира како ће да вјерује, треба само знати да је непротивљење злу, подршка истоме и да никако није у духу хришћанства, које тако површно познајемо па нас је тако лако и обманути за дневно-политичке потребе владајућих булументи.