Како у Босни из времена смрти, прећи у вријеме живота?

Пише: Владимир Васић

Данас заиста живимо у чудесном и чудном времену. Нарочито када је ријеч о кључном популационом контигенту – младим људима. Често се на њихов, односно наш рачун чују критике како смо оваки или онакви, недовољно освјештени и незаинтересовани, како не желимо да будемо у оквирима овим или оним, а критике нам упућују генерације оних због којих јесмо данас у овом стању у којем смо. Дакле, генерације наших родитеља, које су одрастале у неком другом времену напросто су увучене у један мрачни вилајет и ужасан сукоб, чије посљедице и дан данас осјећамо. Ми не желимо да се враћамо на та времена.Иза нас су ружна времена, времена смрти, на нама младима је задатак али и обавеза, морална, национална, друштвена, на крају, људска да градимо вријеме живота. Помало звучи утопијски, али сам дубоко увјерен да имамо армију младих људи који могу, знају и желе да донесу промјене у данашњем времену. Нипошто не требамо нити смијемо бити нечији инструмент, напротив, потребно је да узмемо инструмент у своје руке.

Кључ је у образовању.

Сви смо помало одговорни за стање друштва и државе у којој јесмо и бићемо. Али, по неком аутоматизму и људској слабости, кривца тражимо у некоме другом. Обично све што не желимо нама однекуд дође, па се међу народом укорјенила она чувена крилатица, „дошло са Запада“. Константно смо, данас, на некој раскрисници путева, између Истока и Запада. Не усуђујем се дати одредницу који је пут ужи, а који шири, који је свјетлост, а који тама. Рачвају нам се разни путеви, идолошки, национални, вриједносно, културолошки, религијски, вјерски, на крају, Хантингтовски, цивилизацијски. И сукоб смо искусили.

Бојим се да помало звучи прежвакан тај страшни термин „запад“ . Пуна су нам га уста! Све што је негативно дошло нам је однекуд, наметнуто, а ми, невини, па не знамо ништа. Није поштен ни здрав такав однос. Као да смо разапети на релацији „исток – запад“.Истина, страни утицај нашем друштву је присутан у свим сегментима, у већој или мањој мјери. Али, имам осјећај да се превише окрећемо и бавимо неким Западом или Истоком, горе и доле, а све мање једни другима и сами око себе. Потребно је да се што више окренемо једни другима, да се упознамо. Бојим се да се не знамо довољно, незнање рађа предрасуду, предрасуда нетрпељивост, нетрпељивост мржњу, мржња сукоб, сукоб рат, рат истребљење и нестанак. Све смо то, дјелимично, искусили. Различити смо. Истина. Искористимо ту разлику да размјенимо добре вриједности. Не треба нам ничији утицај ни менторство, утичимо међусобно једни на друге и на тај начин ћемо градити бољу будућност. Нико, сем нас самих, који јесмо овдје и који мислимо и даље бити, не зна нити може да препозна које су нам потребе. Ми то најбоље осјећамо. Нико ни са запaда ни са истока, сјевера или југа, до нас самих неће нам помоћи ако то сами не желимо.

Нажалост, ми данас имамо чињеницу се укоријенио атипичан вриједносни стил, да концепт слободног времена сводимо на ријалити формате, по Макијавелистичком концепту. Данас је више него икада италијански философ Николо Макијавели и његова мисао, заступљен у савременом свијету.

Не знам која опција је гора, да ли директно учешће у ријалити пројектима или безрезервна подршка и „конзумација“ истих. Ријалити формати су огледало друштва у коме живимо. Такви пројекти не би остали ни опстали да немају, нажалост, армију оних који их подржавају. Тужна је чињеница да нам се систем вриједности обликује у ријалити формату чији су актери претежно млади људи. Често кажемо „дошло нам..“, али чекајте, па нису учесници са запада, или истока! Они су ту, међу нама и са нама. Поента је у прихватању или одбијању доброг или лошег.

Рјешење није у конзервативном и фундаменталном стилу живота али није ни у глобалном и либералном макијавелистичком коцепту који безрезервно прихватамо, а можда да нисмо ни свјесни. Није ни најмање лако наћи мјеру између двије супростављене струје.

За много се бринемо и узнемиравамо али само је једно потребно. Љубав.

Ако немамо ту особину, забадава нам је све. Првенствено да имамо човјекољубље, а онда ћемо имати и богољубље. Без човјекољубивог и богољубивог концепта нема ни националног. Лоше је и није здраво песимистично и црно гледати.

Тама је, по ријечима великог Анштајна недостатак свјетла. Тако и овдје, не смијемо дозволити да нам се гасе свјетиљке. А сваки од нас је свјетлост. Сваки наш одлазак негдје у обећану земљу, једна је свјетиљка која се гаси и лишава заједницу свјетлости, до коначног мрака.

Да би свјетлост имала потпуни ефекат мора да дође у мрак, који тада исчезава и губи се попут дима на вјетру. Ми смо тај мрак искусили концем прошлог вијека. Вријеме је за свјетлост.

Вјерујем да имамо снаге, окренути једни другима, у пуноћи свјетлости, да градимо вријеме живота не враћајући се на прошло, тамно, вријеме смрти.