Hико ми није рекао да то радим

Пише: Данијел Михић

„Ко ти је рекао то да радиш?“
„То је добро, али нико ми није рекао то да радим.“
„Сједи с’ миром!“ У преводу: „Не мрдај! Тихо диши! Чекај комадну!“

Наш народ често се понаша као дресирани слон, оно што ти није речено, нормално да не радиш (ПОГЛЕДАТИ: „ШТО БИХ ЈА БИО БУДАЛА“) јер те може неко питати ко ти је ДОЗВОЛИО да нешто радиш, па ако ти није тај неко нешто дозволио, можда ћеш имати проблем (ПОГЛЕДАТИ: „МОЖДА ЋУ ИМАТИ ПРОБЛЕМ“).

Управо као тај дресиран слон, народу је страхом испран мозак у тој мјери да он није свјестан своје снаге. Слон је у раним годинама истрениран да остане везан уз танко дрво, па и када порасте и може то дрво без муке сломити, он и даље вјерује да је сваки покрет не само узалудан него и кажњив. Била ова прича о слону и дрвету тачна или не, наш народ, који је изашао из једног репресивног система и рата сломљене воље и духа, па своју параноју утрљава хистерично и у млађе генерације (ПОГЛЕДАТИ: „ВИДЈЕЋЕТЕ НЕКО“) управо се тако понаша, укипио се, трпи и ишчекује у зебњи бич газде циркуса.

Друга страна приче „није ми речено“ је „речено ми је“ и то преко дневника или новина да: опозиција служи Западу, а шурује са непријатељима због своје користи, док за народ не хаје (што је вјероватно и тачно) али луцкаста психологија каже да судимо другима оно што ми радимо, да се дојучерашњи издајник преобратио и ушао у договор због националног спаса и јединства (ПОГЛЕДАТИ: СВЕДРПСКО ЈЕДИНСТВО), да се на звиждук или вибер поруку мора доћи на некакав скуп, узвикивати пароле, махати заставицама, пљувати по друштвеним мрежама неистомишљеницима…

Први искорак од „седам миља“ ка нормалнијем сутра је да престанемо ишчекивати да нам неко нацрта шта треба, а шта не треба. Укључити мозак, преузети ствари у своје руке и радити колико је у нашој моћи.